Pjesme
Trebavi vjeranŠTA TO ŽELI SVJETSKA GAMAD Šta to želi svjetska gamad da napravi na Balkanu, da istrijebi stari narod da bolesnom umu hranu. Vaš okean u plavom je i kod vas su moć i pare, a naš Balkan sav je crven jer svetinje brani stare. Vi ne znate šta je ponos; zbog čega se život daje; oči su vam gladne zlata- ono sija... i nestaje. Balkan vam je svjetlost dao, bez njega bi mrak vam bio, okean vam hladan, zao i um vam je pomračio. Gavrani crni, zemaljske zvjeri, siđite na zemlju malo, recite hrabro šta biste htjeli do čega vam je toliko stalo? I prije vas su gavrani bili, al želje svoje nisu skrivali. Na zemlji ovoj bitke gubili- na zemlji ovoj mrtvi ostali! Ničija zvijezda do zore ne sija, božja pravda na kraju će stići, Balkan nije nicija prćija, moraćete ruke i od njega dići. Moj narode sa zemlje crvene, kad su došli mačem da nas sijeku, složimo se bar u ovom vijeku: Crven božur da nikad ne svene- na Kosovo mora da se krene! SNAGA LJUBAVI Sudbina je moja tvrda kao kula od kamena. U duši mi rodna gruda a u srcu lijepa,čedna,mlada žena. Blagi vjetrić s njenog brda raspiruje uspomene, rijeka sreće već krivuda- sve za ljubav za nju i mene. Blizina me njena grije kao zraci sa kamena, u grudima srce bije: maštom šeta ljupka žena. Sve ljepote s rodne grude postadoše uspomene, još sjećanja čežnju bude- sve za ljubav za nju i mene. U mašti je nježno ljubim i pratim ko svoju sjenu, kad u kamen pretvorim se ljubiću je u kamenu… BOGATSTVO Bogat je čovjek što spokoj ima, što zna da cijeni i voli ljude. Danas je grešnik, sutra rab božiji- skrušeni sluga božiji da bude... Bogat je čovjek kada se smije, kada mu za sreću malo treba. Zdrav duh, porodica i blagostanje, i mali kutak zemlje i neba. Bogastvo nije novac, ni zlato što sija, niti koliko vila na moru ima. Bogat je zdrav čovjek što ima porodicu i prijatelje, koji voli, koji je voljen, ispunjen i srećan sa njima. Bogastvo čine malene stvari, vjera u Boga, u sebe, u dobre ljude, zemaljske čari. Danas sam grešnik sutra rab božiji, čestiti sluga Bogu, svecima svima... Bogat je čovjek kad spokoj i ljubav ima! MAJČINA SUZA Sa izvora potekla je suza što se majci iz oka izliva, čekajući iz tuđine sina što ga dugo, u samoći, sniva. Teče izvor od majčinih suza sjećanje mi iz prošlosti vrati, hej, sudbino, što mi majku uze, ko će:”Sine!”- sada dozivati. Kad se kući sa izvora vrati, mislila je ugledat će sina- iz tudjine najmilijeg gosta, al joj suza na izvoru osta- ko sudbina da me večno prati. Jos mi srce neke nade gaji- zalud srcu, zalud nada duši- nestali su topli zagrljaji, uzalud me uzdah bolni guši... Teče izvor ko majčine suze, u prošlost me nedaleku vraća, hej, sudbino, što mi majku uze, ko će srećom sina da dočeka a sa tugom u svet da ispraća. |
Pjesme Selu
ВРАТИМО СЕ НА ОГЊИШТЕ СВОЈЕ Кол`ко пута питасмо се само што нас тако родном крају вуче, и због чега дођосмо овамо од родитеља, огњишта и куће?. Чему човјек може да се нада кад у њему осмијеси су свели, туђе гради, у души пропада плод радости други су пожњели?. Вара себе и машта о срећи стално множи, одузима, збраја, сваког дана све губитник већи у понору без наде и краја. Виле гради, сам од себе шпара жури, јури и некуда гура, да на крају без здравља и пара од човејка остане љуштура. Стално машта и планове прави да сагради једну кућу, двије, сазида је до облака плави мало већу него у комшије. А кад дођу зла времена стара сасвим мало треба скромној души, грађевина вриједних неимара оронула, лагано се руши. Зато хајде пријатељу мили вратимо се на огњиште своје, гдје су наши и ми се родили да се пјесме о животу поје... STARI ZANAT KOVAČIJA Kao dječak od svog djeda naučio važan zanat, al stečeno znanje nema stari kovač kom da preda. Stari zanat kovačija- hljeb sa devet gorkih kora: na nakovnju gvožđe kuje dok ne svane bela zora. Dok u vatru gvožđe gura, snažni kovač žar podstiče, na licu mu trag ćumura i ožiljci od željeza. Na vatru dok ćumur baca, u ustima stara lula a umjesto upaljača golom rukom žišku uze. Dok mijehom u vatru duva, započinje sjetnu priču: “U nasljedstvo djed mi dade, kovačiju da je čuvam. Hrastov panj je za nakovanj- reče čiča, kovač pravi- a od stabla suhe šljive najbolji se ćumur pravi.” Užareno gvožđe uze na nakovnju da ga klepa, pa opsova crnog vraga: “Koliko me još posla čeka! Ko me tako prokle jako da ja tvrdo gvožđe kujem, od bijesa bih,sad, zaplako!”- narogušen gunđa, psuje... NEMA VIŠE VODENICE STARE Izumiru lijepa nam vremena i sa njima lijepi običaji, stari čamac kao uspomena oronuo čezne na obali. …R… Nekada su tu redovi bili s džakovima punim žutog blaga, sa svih strana mljeti dolazili kad pozove vodenica draga. …R… Stari djeda nakrivi šubaru da zapali staru lulu uze, kad spomenu vodenicu staru iz očiju zablistaše suze. …R… Sa ponosom on započe priču, kad sam nekad vodeničar bio od sreće mu brkovi se miču, nikad nisam iz nje izlazio. …R… Kad učini vrijeme svoje pa ne bude čamca više, pjevat ćemo vodenici da je vrijeme ne izbriše. …R.. Vodenice tamo više nema pored Bosne gdje je bila prije, samo čamac uz obalu drijema zaboravu odvažno se smije. (ovdje moze da bude uvek razlicito,pored Bosne, potoka ili…) ŠAINA VODA Šum izvora sa Šaine vode ispod bukve, oronule, stare, niže đerdan dragih uspomena iz vremena u nepovrat što ode. Tom kladencu ne dolaze više čili momci i njihove dive, da vodu piju ni da lica miju... Sve stazice i putiće sive uspelo je vreme da izbriše, al u meni još sećanja žive na staricu s obramicom krivom bistru vodu s izvora što nosi, napaja me tom vodicom živom a krhkom rukom miluje po kosi. Do izvora kroz korov bez staze dođu lovci, ponekad navrate, da popiju pregršt vode taze da se odmore i snagu povrate. Obramica odavno miruje, voda sama kroz cevi dolazi, žubor joj se više i ne čuje, nema bake kosu da mi mazi. Bistri izvor sa Šaine vode u mom srcu žuboriće srećno, a u pjesmi neka živi vječno, u zaborav ne smije da ode. PORUKA Golube bijeli, raširi krila, poleti zavičaju mom, prenesi pozdrave ocu i majci od sina jedinog. U tuđem svijetu provodim mladost, A duša -u kraju mom! Noćima sanjam oca i majku i topli stari dom! Vraćati se treba dok kasno nije- razmišljam često sam. Stranac sam ovdje, a isto ću biti kad dođem tamo star i sam. Tuđino pusta, teška ko jad, u meni tvoja slika je blijeda, do tebe stigoh veseo i mlad, a kosa moja već sad je sijeda. Vratiću se u zavičaj, u Koprivnu, drago mjesto, gdje izvorska teče voda, radi sreće srpskog roda gdje se uvijek slavi nešto Vraticu se sto mogu prije u Koprivnu, gdje kopriva ko lijek cvjeta, gdje se mlijeko iz šerpe pije, gdje još ljubav prava cvjeta. |
